Volim Bosnu. Ali ovog ljeta idem na plažu.

Sjedimo za kuhinjskim stolom u St. Louisu ili Astoriji. Otvaramo laptop. Gledamo Lufthansa letove za august. Istresamo 8.000 dolara za četveročlanu porodicu.

Kažemo: „Jedva čekam da odem kući i da se odmorim.“

Budimo iskreni. Odlazak u Bosnu je mnogo toga. On je emocionalan. On je prelijep. On je neophodan za dušu.

Ali to nije odmor.

Odmor je kada ugasite telefon i spavate do 10 ujutro. Put u Bosnu je vojna operacija.

Sletite u Sarajevo. Sat počinje otkucavati. Imate 21 dan. Imate 45 rođaka. Ako ne posjetite svakoga od njih, neko će se uvrijediti.

Provedete tri sedmice vozeći iznajmljenu Škodu po lošim cestama. Popijete 600 kafica. Jedete janjetinu dok ne prestanete disati. Dijelite keš kao da ste političar. Slušate svaku žalbu na politiku, cijene i komšije.

Vi se ne odmarate. Vi nastupate. Vi ste „Amerikanac“. Vi morate platiti večere. Vi morate slušati. Vi morate biti prisutni.

Dok se vratite na O'Hare ili JFK, potreban vam je odmor od odmora. Iscrpljeni ste. Švorc ste. I teži ste za nekoliko kilograma.

Prošlog augusta uradio sam nešto „ilegalno“. Preskočio sam put „dole“.

Umjesto osmosatnog noćnog leta za München i stresnog presjedanja za Sarajevo, odletio sam četiri sata do Dominikanske Republike.

Pogledajmo matematiku.

• Put u Bosnu: 1.800 dolara po karti. 1.000 dolara za rent-a-car. 3.000 dolara „džeparca“ (jer vi plaćate sve). Potpuni stres.